Први светски рат није поштедео ни "Велику Србију". Њено игралиште, као и сва остала у Београду и Србији, остало је пусто и постало је мета аустроугарских топова...
Њени играчи отишли су у борбу за слободу отаџбине, а многи од њих, ношени ратном стихијом, обрели су се били чак и до Француске. Поједини играчи "Велике Србије" нису заборавили своју вољену игру, истина нису играли за свој вољени клуб - који су носили у срцима, али су зато са успехом представљали наш фудбал, играјући у најбољим француским клубовима, за које су значили велико појачање. Међу њима су се истицали Петар Радојковић, Раденко Митровић, Милош Мартић и још многи други.
У априлу месецу 1919. године, када се народ почео враћати у Београд и Србију, игралиште "Велике Србије" било је још увек пусто, порушено и од непријатељских бомби преорано. Без ограде и голова, без ичега по чему би личило на некадашње игралиште, изгледало је - жалосно.
Чика Дача је уз помоћ чланова клуба успео да подигне ново игралиште још лепше од предратног, са око 2500 седишта, са подигнутом трибином, испод које је била свлачионица са потребним бројем инсталираних тушева, са потпуно новом оградом и главном капијом.
Скоро истовремено када је игралиште већ било потпуно довршено, вратили су се били у Београд и остали стари чланови клуба, као и играчи: Петар Радојковић, Јован Ружић, Раденко Митровић, Бора Вучковић, Света Марковић, Милош Мартић, Милан Трифуновић- Муса и остали.
Краљевина СХС (Југославија) је настала 1. децембра 1918. године, на челу монархије се налазила династија Карађорђевић. Краљевина Србија је на почетку Првог светског рата за своје ратне циљеве поставила уједињење Срба, Хрвата и Словенаца и стварање велике државе на простору Србије и Аустроуграске где су живели јужно словенски народи. У циљу остварења тог плана Краљевина Србија је 7. децембра 1914. године објавила Нишку декларацију у којој између осталог стоји:
"... Уверена у решеност целог српског народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак, да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајни успех који има да крунише ово војевање, искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси. У тој борби српски народ нема избора, јер се између живота и смрти не бира. Он је на њу принуђен и водиће је са онаквом истом несаломљивом енергијом и с каквом се пре сто година борио за свој васкрс из Косовске гробнице ".
Било је јасно да старо име "Велика Србија" у новим условима уједињене државе постало беспредметно и без сврхе и да је као такво могло да буде само од штете, те га је требало што пре мењати. Због тога је још на првом састанку клуба, на коме је била изабрана и прва послератна управа ово важно питање добило решење. Аналогно догађајима (национално-политичким) који су претходили првом имену клуба "Велика Србија" и његово ново име треба да носи ово обиљежје у складу са тренутном ситуацијом у земљи. Чика Дача је предложио име "Jугославија", што су остали једногласно прихватили. Име клуба "ЈУгославија" је било све до другог светског рата док по наређењу окупатора није промењено у СК 1913 (1913, година оснивања "Велике Србије").
Њени играчи отишли су у борбу за слободу отаџбине, а многи од њих, ношени ратном стихијом, обрели су се били чак и до Француске. Поједини играчи "Велике Србије" нису заборавили своју вољену игру, истина нису играли за свој вољени клуб - који су носили у срцима, али су зато са успехом представљали наш фудбал, играјући у најбољим француским клубовима, за које су значили велико појачање. Међу њима су се истицали Петар Радојковић, Раденко Митровић, Милош Мартић и још многи други.
У априлу месецу 1919. године, када се народ почео враћати у Београд и Србију, игралиште "Велике Србије" било је још увек пусто, порушено и од непријатељских бомби преорано. Без ограде и голова, без ичега по чему би личило на некадашње игралиште, изгледало је - жалосно.
Чика Дача је уз помоћ чланова клуба успео да подигне ново игралиште још лепше од предратног, са око 2500 седишта, са подигнутом трибином, испод које је била свлачионица са потребним бројем инсталираних тушева, са потпуно новом оградом и главном капијом.
Скоро истовремено када је игралиште већ било потпуно довршено, вратили су се били у Београд и остали стари чланови клуба, као и играчи: Петар Радојковић, Јован Ружић, Раденко Митровић, Бора Вучковић, Света Марковић, Милош Мартић, Милан Трифуновић- Муса и остали.
Краљевина СХС (Југославија) је настала 1. децембра 1918. године, на челу монархије се налазила династија Карађорђевић. Краљевина Србија је на почетку Првог светског рата за своје ратне циљеве поставила уједињење Срба, Хрвата и Словенаца и стварање велике државе на простору Србије и Аустроуграске где су живели јужно словенски народи. У циљу остварења тог плана Краљевина Србија је 7. децембра 1914. године објавила Нишку декларацију у којој између осталог стоји:
"... Уверена у решеност целог српског народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак, да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајни успех који има да крунише ово војевање, искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси. У тој борби српски народ нема избора, јер се између живота и смрти не бира. Он је на њу принуђен и водиће је са онаквом истом несаломљивом енергијом и с каквом се пре сто година борио за свој васкрс из Косовске гробнице ".
Било је јасно да старо име "Велика Србија" у новим условима уједињене државе постало беспредметно и без сврхе и да је као такво могло да буде само од штете, те га је требало што пре мењати. Због тога је још на првом састанку клуба, на коме је била изабрана и прва послератна управа ово важно питање добило решење. Аналогно догађајима (национално-политичким) који су претходили првом имену клуба "Велика Србија" и његово ново име треба да носи ово обиљежје у складу са тренутном ситуацијом у земљи. Чика Дача је предложио име "Jугославија", што су остали једногласно прихватили. Име клуба "ЈУгославија" је било све до другог светског рата док по наређењу окупатора није промењено у СК 1913 (1913, година оснивања "Велике Србије").
Нема коментара:
Постави коментар