О блогу

"Заборављена" историја представља блог који говори о настанку и деловању спортског клуба "Велика Србија" све до краја Другог светског рата. Литература коју сам користио за израду блога је : "Чика Дачине успомене", "Вечити дерби", "Фудбал у Краљевини Југославији", "Фудбал у Србији 1896-1918 године" и бројни новински чланци.

Овај клуб је кроз ратове, промене спољне политике владе Србије и смењивање режима успевао да одржи континуитет постојања једног клуба. У прилог томе иду грб, боје дресова и стадион  који су пренесени у ФК Црвена звезда. Исто тако је велики број чланова управе и играча прешао у ФК Црвена звезда. С друге стране сведоци смо тога да је ОФК Београд наставио континуитет БСК-а и Динамо ЗГ континуитет ХШК Грађански, по мени сасвим оправдано. НК Хајдук Сплит никада није био ни условљен да мења име, нити да се гаси јер је од свог оснивања био искључиво третиран као регионални клуб.

Евидентно је да у држави Србији још не постоји политички консензус око признавања предратне историје Црвене звезде иако све чињенице говоре о томе у прилог, јер признавање тога би јавно потврдило свима да је Црвена звезда изразито просрпски клуб још од 1913. године.

Нажалост, навијачи Црвене звезде су принуђени да на алтернативне начине говоре и пишу о  историји свог клуба, оној о којој нико јавно не сме да говори. Овај блог представља мој скроман допринос нашој борби и истрајности у ова тешка времена како за наш клуб, тако и за нашу државу, јер на крају оно што није записано као да није ни постојало.

Блог се састоји из седам делова : Почетак, Значајне утакмице Велике Србије, Обнова клуба након рата, Прве послератне утакмице и гостовања,Успеси клуба, Ривалство са БСК-ом и Повезаност Велике Србије са Црвеном звездом. У њима је хронолошки описан настанак клуба, резултати које је постизао, политичкe промене као и измене државног уређења које су условиле и мењање имена клуба.

Почетак

Године 1912, избио је Балканско – турски рат. Малена, али врло храбра српска војска водила је велики ослободилачки рат против  турака. Трула отоманска империја и млада пуна виталности Србија, ухватиле су се биле у грчевит коштац. За Србију је ова борба била бити или не бити; за засићену империју један простор више или мање за експлоатацију. Зато се наша војска и борила мушки, поштено и са великим циљем – за слободу! Зато су и успеси морали да уследе...

Након успешно окончаног Балканско-турског рата, одушевљен победом наше храбре војске инж. Данило Стојановић "чика Дача" основао је фудбалски клуб, коме је у знак сећања на ову победу, на овај огромни војно-политички успех наше земље, у знак сећања на овај историјски догађај, на проширење наше отаџбине до својих ранијих граница - дати име - "Велика Србија"!

Значајне утакмице и победе Велике Србије

Своју прву утакмицу "Велика Србија" је одиграла баш против свог првог суседа - БСК-а, на дан 6. августа 1913. године и изгубила резултатом од 0:2 (0:1). Међутим, иако је њен деби био обележен поразом, он је у потпуности успео, јер се нови клуб још одмах афирмирао као један од најбољих клубова у земљи...
Иако несуигран - јер је био састављен од неколико играча из крагујевачке "Шумадије", неколико Београђана, двојице Чеха, па чак и једног одраслијег дечака који је са осталима из дечијег клуба "Славија" непосредно пре тога приступио "Великој Србији". Без иједног заједничког тренинга, тим је на овој својој првој утакмици пружио сјајан отпор тада несумњиво најбољем клубу Београда и незваничном прваку Србије, БСК-у. Тим "Велике Србије" на овој првој утакмици је играо у следећем саставу: Данило Стојановић, Петар Радојковић, Мирослав Најдановић, Микан Павловић, Едуард Мифек, Миливоје Ивановић, Милан Стефановић, Влада Крстић, Алојз-Лојда Махек, Милета Јовановић и Јошка Фурјановић.
Другу утакмицу и уједно прву победу екипа "Велике Србије" је остварила над екипом "Српски мач". У овом сусрету нови клуб је однео заслужену победу резултатом 3:1. Нешто доцније, на позив "Српског мача", наш клуб је поново однео победу овај пут резултатом 2:0, чиме је још више добила на популарности.
Прву интернационалну утакмицу екипа "Велике Србије" је одиграла у Темишвару против екипе ТАЦ. Овој утакмици присуствовао је за оно време рекордан број гледалаца - преко пет хиљада, а од овог броја било је највише Срба из Темишвара и читаве његове околине, који су били дошли да навијају за своје земљаке. Ова заиста лепа утакмица морала је да буде прекинута код резултата 2:2, када је "Велика Србија", пред сам крај утакмице успела да изједначи. Највећи део посматрача - све сами Срби уз места и околине, одушевљени дивним голом улетели су на игралиште и почели да носе наше играче.

Након ове утакмице у Темишвару, одиграна је још једна утакмица у Араду, али су фудбалери "Велике Србије" поражени 1:4.
Одмах након гостовања у Румунији, екипа је одиграла утакмицу против НАК-а у Новом Саду. Резултат је био 2:0 у корист екипе НАК-а. Међутим већ наредне недеље "Велика Србија" се реванширала и у Београду победила екипу НАК-а резултатом 6:0. У току 1914. године, непосредно пред избијање рата "Велика Србија" је одиграла још једну утакмицу у Новом Саду против НАК-а, кога је победила резултатом 2:0.

Обнова клуба након рата

Први светски рат није поштедео ни "Велику Србију". Њено игралиште, као и сва остала у Београду и Србији, остало је пусто и постало је мета аустроугарских топова...
Њени играчи отишли су у борбу за слободу отаџбине, а многи од њих, ношени ратном стихијом, обрели су се били чак и до Француске. Поједини играчи "Велике Србије" нису заборавили своју вољену игру, истина нису играли за свој вољени клуб - који су носили у срцима, али су зато са успехом представљали наш фудбал, играјући у најбољим француским клубовима, за које су значили велико појачање. Међу њима су се истицали Петар Радојковић, Раденко Митровић, Милош Мартић и још многи други.
У априлу месецу 1919. године, када се народ почео враћати у Београд и Србију, игралиште "Велике Србије" било је још увек пусто, порушено и од непријатељских бомби преорано. Без ограде и голова, без ичега по чему би личило на некадашње игралиште, изгледало је - жалосно.
Чика Дача је уз помоћ чланова клуба успео да подигне ново игралиште још лепше од предратног, са око 2500 седишта, са подигнутом трибином, испод које је била свлачионица са потребним бројем инсталираних тушева, са потпуно новом оградом и главном капијом.
Скоро истовремено када је игралиште већ било потпуно довршено, вратили су се били у Београд и остали стари чланови клуба, као и играчи: Петар Радојковић, Јован Ружић, Раденко Митровић, Бора Вучковић, Света Марковић, Милош Мартић, Милан Трифуновић- Муса и остали.
Краљевина СХС (Југославија) је настала 1. децембра 1918. године, на челу монархије се налазила династија Карађорђевић. Краљевина Србија је на почетку Првог светског рата за своје ратне циљеве поставила уједињење Срба, Хрвата и Словенаца и стварање велике државе на простору Србије и Аустроуграске где су живели јужно словенски народи. У циљу остварења тог плана Краљевина Србија је 7. децембра 1914. године објавила Нишку декларацију у којој између осталог стоји:

"... Уверена у решеност целог српског народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак, да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајни успех који има да крунише ово војевање, искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси. У тој борби српски народ нема избора, јер се између живота и смрти не бира. Он је на њу принуђен и водиће је са онаквом истом несаломљивом енергијом и с каквом се пре сто година борио за свој васкрс из Косовске гробнице ".

Било је јасно да старо име "Велика Србија" у новим условима уједињене државе постало беспредметно и без сврхе и да је као такво могло да буде само од штете, те га је требало што пре мењати. Због тога је још на првом састанку клуба, на коме је била изабрана и прва послератна управа ово важно питање добило решење. Аналогно догађајима (национално-политичким) који су претходили првом имену клуба "Велика Србија" и његово ново име треба да носи ово обиљежје у складу са тренутном ситуацијом у земљи. Чика Дача је предложио име "Jугославија", што су остали једногласно прихватили. Име клуба "ЈУгославија" је било све до другог светског рата док по наређењу окупатора није промењено у СК 1913 (1913, година оснивања "Велике Србије").

Прве послератне утакмице и гостовања

Своју прву утакмицу обновљени клуб, под новим именом, одиграо је против провизорно састављеног тима енглеских морнара и победио га са високим резултатом од 9:0. На овој утакмици тим "Југославије" имао је по први пут, као први тим, црвене дресове, после чега је црвена боја дефинитивно остала као званична боја клуба...
"Југославија" је одиграла 1919. године две утакмице против свог највећег ривала БСК-а и изгубила 1:3 и 0:4. Све остале Београдске тимове је добила "Српски мач" 7:1, "Сокола" 3:0, "БУСК" 2:0.
Након што је консолидовала свој тим и оспособила га за сусрете и са најбољим клубовима у земљи "Југославија" је, 1920. године прихватила позив за гостовање у Загребу и Сплиту.
У Загребу је постигнут завидан успех, побеђена је екипа Хашк-а са резултатом од 2:0. Овај успеј је био утолико већи, што је то уједно била и прва победа једног београдског клуба над Загрепчанима. Међутим, у Сплиту су Београђани морали да положе своје оружје пред далеко бољим противником. Ипак, резултати су били више него часни (0:1, 2:3), када се има у виду тадашња вредност сплитског "Хајдука".
Највећи успех клуба у 1920. години је свакако била победа над БСК-ом од 2:0, у такмичењу за куп које је било познато под популарним именом - такмичење за пехар чика Даче. Ова победа је уједно била и прва победа клуба под именом "Jугославија" над овим тада најбољим клубом у Београду.

Од осталих београдксих клубова  "Југославија" је те године била изразито боља, јер је све редом победила екипу Вардара резултатом 6:0 и 5:1, тим Сокола са 5:1,4:1 и 3:0, Српски мач са 6:1 и Конкордију са 4:0. Сем тога, "Југославија" је те године гостовала и у Сарајеву, где је одиграла две утакмице против тамошњег Српског спортског клуба једну је изгубила са резултатом 1:2, а другу добила са 6:0.
Стандардни тим "Југославије"из 1920. године изгледао је овако: Данило Стојановић- Михаило Јовановић, Петар Радојковић, Милош Мартић, Бора Вучковић, Света Марковић, Венца Петровицки, Раденко Митровић, Алојз Махек, Јован Ружић и Лазар Плећевић.

Успеси клуба

Године 1923, после десет година од свога оснивања, "Југославија" је успела да освоји првенство Београда и подсавеза. Прву деценију свога постојања овај клуб је пријатно дочекао, крунишући је великим достигнућем - освајањем првог места нашег главног града. Почетком ове године, "Југославија" је тукла БСК са високим резултатом од 7:2, чиме је наговестила скори пуни тријумф њене прве екипе.
У току ове године, нови првак Београда је у сусретима са страним клубовима извојевао осам победа, а претрпео свега два пораза, док је пред крај сезоне доживео свој највећи успех - поразио је БСК 9-1 и на тај начин јасно указао да је тада далеко најбољи тим у Београду и Србији.
Те године, почео је да се ствара онај чувени, класични тим "црвених", тим који је својим многобројним, убедљивим и значајним победама обележио "златно доба" овог заслужног београдског клуба.
Година 1924 била је година највећег успеха, највећег тријумфа "Југославије". Поред поновног освајања првенства Београда и подсавеза, "црвени" су освојили и првенство државе. "Југославија" је имала ту част да као први београдски клуб и као први клуб у Србији освоји овај велики трофеј, после победе над сплитским Хајдуком у финалној борби, одиграној у Загребу (2:1). Међутим, оно што је нарочито значајно јесте чињеница, што је ово првенство освојено у високом стилу и што је тим "Југославије" из тог времена био за читаву класу бољи од свих великих тимова у земљи. "Црвени" су, може се рећи, били прегазили све своје противнике и после сјајних и незаборавних партија освојили титулу. О форми, снази, уиграности и успесима "Југославије" у овој години, скоро да и нису довољне речи. Чак и сувопарна статистика на изразито убедљив начин показује сву величину овога тима у току те, 1924 године. Од 55 утакмица, забележено је 41 победа, дато 263 гола и примљено свега 76. Тај велики тим "Југославије", тим који је давао изванредно лепу и технички дотерану игру, тим који је поврх свих својих квалитета знао да даје и голове, сачињавали су најбољи фудбалери тог времена - Драгутин Немеш, Милутин Ивковић, Бранко Петровић, Михаило Начевић, Лојда Махек, Света Марковић, Дамјан Ђурић, Драган Јовановић, Стеван Лубурић, Душан Петковић и Бане Секулић.

Године 1925, "Југославија" је опет освојила првенство државе, с тим што је овом приликом у финалној борби победила усред Загреба популарне "пургере" (Грађански) са 3:2. Ове године "Југославија" је савлађивала своје противнике као од шале - БСК 8:2 и 7:0, Јединство са 15:0, док ништа боље нису прошли ни остали београдски клубови. Међутим, као највећи супех од међународног значаја била је убедљива победа над чувеном "Славијом" из Прага од 4:2, постигнута после бриљантне игре која се не заборавља.

Воз са играчима након победе над Грађанским у Загребу

Године 1926 донела је и једну велику непријатност клубу. Тек што је освојила и по други пут титулу првака државе "Југославија" је морала да се сели са свога игралишта, те је неочекивано остала - на улици. Последњу своју утакмицу на старом игралишту одиграла је против бечког Слована (3:3) а сутрадан је већ било отпочето са рушењем трибина и ограде на њему, да би на том месту била подигнута данашња Техничка школа. Иако је, 1926 године, добила терен иза такозваних Топовских шупа, у непосредној близини друма који води ка Авали, "Југославија" ни ове године практично није имала своје игралиште, јер су у току читаве те године трајали радови на његовој изградњи. То је очигледно, представљало велику сметњу за редновне тренинге њених играча, што се, сасвим природно, морало одразити и на саму форму. Ипак "Југославија" је и код оваквог стања ствари и по трећи пут ушла у финале за првака државе. И овога пута противник је био "Грађански", опет у Загребу, али је ову утакмицу незаслужено изгубио и несрећно изгубила са 1:2 и то на тај начин што су Загрепчани свој победоносни гол постигли из неправилно досуђеног једанаестерца, на три минута пред крај игре.
Године 1928, "Југославија" је поново освојила титулу првака Београда и подсавеза. Те године клуб је прославио и петнаестогодишњицу свога постојања. У оквиру такмичења на самој прослави, слављеник је направио један заиста редак подвиг - победио је био комплетан тим прослављене "Аустрије" из Беча са високим резултатом од 6:3.

Ривалство са БСК-ом

Утакмице БСК - Велика Србија (Југославија,СК 1913) су у то време биле најзначајније утакмице у Београду које су привлачиле највећи број гледалаца. Ништа није могло да умањи значај овог сусрета, ни слаба форма једног од такмичара, ни моментална криза, ни велике промене у тиму, апсолутно ништа.
Многи се питају зашто је баш утакмица БСК - Велика Србија дерби? Зашто није сусрет БСК - БАСК или рецимо БСК - Српски мач или нека сасвим друга утакмица између других клубова?
БСК је основан од играча који су напустили "Српски мач", па је овај клуб знатно ослабио. БСК се брзо развијао и окупио је велики број талентованих играча из Београда и околине, самим тим је преузео вођство и истицао се као најбољи.
Након тога је основана "Велика Србија". Основана је с тежњом да преузме вођство фудбала у Београду. Још пре него што је званично основана "Велика Србија" већ је привукла најбоље играче "Шумадије" и других мањих клубова, довела је Махека, затим  Петровицког и касније Мифека.
"Велика Србија" одмах је добила свој терен и изградила игралиште, окупила је у своје редове приличан број угледних личности и освојила симпатије народа, пре свега због назива клуба и онога што је он требао да представља. Након првог светског рата ривалство је појачано, јер су се стари чланови по повратку у отаџбину окупили око својих матичних клубова и опет се јавила тежња за пречишћавање међусобних рачуна. Фудбал се можда не би тако добро развио и достигао класу у то време да није постојало ривалство између "црвено белих" и "плавих".
Први дерби одигран је 8. септембра 1913. године на игралишту "Велике Србије", којем је присуствовало око 1000 гледалаца. Ова утакмица је представљала значајан догађај за спортисте у Србији. Екипа БСК-а је победила резултатом 2:0 а стрелци су били Милета Недић и Андра Којић.

Прва победа "Велике Србије" је извојевана 21. новембра 1920. године у утакмици за чика Дачин пехар. Оба поготка за "Велику Србију" постигао је Раденко Митровић у првом полувремену.
Златно доба "црвено-белих" је био период између 1923 и 1926 године, овај период су обележиле две титуле првака Краљевине Југославије (1924 и 1925 година) и једно изгубљено финале у Загребу (1926. године). У том периоду "црвено-бели"су били знатно успешнији у међусобним сусретима.Од укупно 22 одигране утакмице наша екипа је остварила 12 победа а екипа БСК 9, уз један нерешен исход. Гол разлика је била убедљиво на страни нaшег тима 73:38.
Рекордну победу "црвено-бели" су остварили 25. новембра 1923. године на терену БСК-а с резултатом 9:1(1:0).Стрелци за нашу екипу су били: Јовановић и Петковић по три поготка, Лубурић два поготка и Дача Ђурић један погодак, за екипу БСК-а једини погодак је постигао Дамјановић Утакмици је присуствовало око 3000 гледалаца, што је у то време било заисто велико.
Између БСК-а и Велике Србије, одиграно је укупно 141 утакмица. БСК је био успешнији у 74 наврата, нерешено је било 42 пута и Велика Србија је била боља 42 пута. Гол разлика 310:233 за БСК. Највише наступа за екипу Велике Србије у дуелима са БСК-ом је имао Лукић (43), затим следе Аца Петровић (41), Ђокић (40), Ивковић (39) итд. Најбољи стрелац Велике Србије у дуелима са БСК-ом је Драган Јовановић са 22 постигнула гола, следе Бане Секулић са 19 голова, Д.Петковић са 15 итд.

Повезаност Велике Србије/Југославије/СК 1913 са Црвеном Звездом

Наставак рада нашег клуба након Другог светског није био могућ ни под једним од предратних имена. СК "Велика Србија" је добила име као симбол великих победа српске војске током Балканских ратова над Бугарском и ослобађање српских земаља од вишевековне османлијске тираније. Сам назив клуба је одмах у старту окупио велики број присталица међу српским становништвом и несумњиво је био просрпски спортски клуб. 
Било је сасвим јасно да ће након Првог светског рата доћи до промене назива клуба, јер је српска влада 1914. године објавила  Нишку декларацију. Њоме је Краљевина Србија објавила своје ратне циљеве, уједињене Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. То је пре свега урађено у циљу идеолошког слабљења Аустроугарске изнутра, наиме Хрвати и Словенци су ратовали на страни Аустроугарске. Аустроугарска је била велика мултниетничка држава, у њој су живели Немци, Мађари, Чеси, Словаци, Хрвати, Словенци и Срби.
Идеја наше владе је била да предводи стварање мултиетничке држава на простору Балкана, у којој ће главну реч водити јужнословенски народи на челу са српским краљем Петром I Карађорђевићем.Након Првог светског рата, долази до обнављања клуба и промене имена клуба у СК "Југославија".
Тај назив је постојао све до окупације Србије у Другом светском рату, тада су фашисти забранили употребу имена СК "Југославија" јер је то био клуб Краљевине Југославије, чији је краљ тада већ увелико сарађивао са Савезничким силама на челу са САД-ом, СССР-ом и Великом Британијом.
У току Другог светског рата клуб је носио име СК 1913, по години оснивања СК "Велика Србија".
Непосредно пре завршетка Другог светског рата долази до иницијативе да се оснује "нови" клуб. "Нови" клуб је основан 4. марта 1945. године на оснивачкој скупштини у Делиградској 27, док су борбе још биле у току. Име клубу су дали пре свега Слободан Ћосић и Зоран Жујовић, тако је настала Црвена звезда, односно настављен је рад клуба из 1913. године али под новим именом. У Другом светском рату су победиле Савезничке силе, на челу савезника је био СССР (Комунистичка партија) , управо је црвена армија прва ушла у Берлин и победила нацистичку Немачку. У Југославији која је била одувек под великим утицајем Русије, на власт је дошао комуниста Јосип Броз,с друге стране ројалистима је било забрањено било какво учествовање у креирању нове државе. Краљу је забрањено да се врати у Југославију/Србију, део југословенске војске у отаџбини (четници) је стрељано а део њих је побегао у земље Савезничких сила, пре свега у САД и Велику Британију. Разлог за овакву одлуку је нетрепељивост која је постојала између САД-а и СССР непосредно након завршетка Другог светског рата, као и хладни рат који је након тога трајао деценијама.
Чињенице које повезују СК "Велика Србија"/СК 1913/ СК "Југославија" са Црвеном звездом су између осталог и сам грб. Основни део грба, штит који је дијагонално подељен на црвену и белу боју стоји и код старог грба и новог грба Црвене звезде.

На данашњем стадиону Црвене звезде је био стадион на коме је играла СК "Југославија", наиме Црвена звезда је своје утакмице играла до 1959. године управо на стадиону СК "Југославија", који је примао око 20 000 гледалаца и имао је пре Другог светског рата и осветљење, тако да су се играле и утакмице у вечерњем термину. Затим је на истом месту 1963. године изграђена наша Маракана.

Међу члановима управе ФК Црвена звезда, нашли су се бројни бивши играчи и функционери СК "Југославија". Међу њима су:  Предраг Ђајић ( бивши играч СК "Југославија") који је био економ Црвене звезде, Секулић (бивши играч СК "Југославија") који је постао секретар у новом клубу, оснивач СК "Велика Србија" Данило Стојановић - чика Дача је био вишегодишњи члан управе ФК Црвена звезда. У издању "Црвене звезде" 1951. године изашла је његова књига "Чика Дачине успомене" и свакако треба споменути и Слободана Ћосића, једног од "оснивача" Црвене звезде, који је играо у млађим категоријама СК "Југославија".

Посебно треба истаћи професора Драгомира Диклића, десно крило СК "Југославија" а затим и Црвене звезде, који је једном приликом изјавио: "Ми у Црвеној звезди имамо секцију ветерана нашег клуба,на челу са Рајком Митићем, зато смо ми у Црвеној звезди одличили да сви преживели фудбалери СК "Југославије" буду почасни чланови ветерана Црвене звезде. Доделићемо им дипломе,признања и могу да се сматрају члановима најтрофејнијег југословенског и српског клуба у историји - сви су они звездаши."
Из СК "Југославија"/СК 1913 у ФК Црвена звезда су 1945. године прешли у следећи играчи: Миле Кос, Малиша Петровић, Љубомир Ловрић, Миленце Петровић, Миливоје Ђурђевић, Милорад Ћирић, Предраг Ђајић, Савић, Печенић, Спајић, Дреновац, Петровић и Диклић.
СК "Велика Србија" и касније СК "Југославија" су имали надимак "црвени". На почетку су имали беле шорцеве и црвене мајице, након тога доминирају црвено бели дресови.

      Детаљ са утакмице БСК-СК 1913 (1941. године)

У књизи "Вечити ривали", аутора Љубомира Вукадиновића описани су сусрети БСК-а и Велике Србије/Југославије/СК 1913. Аутор назива нашу екипу "црвено-бели", по боји дресова који су носили у то време. Књига је објављена 1943. године у Београду.

" Црвено бели ми смо са вама ,

и кад је радост и када је бол,

сва срца наша су увек уз вас,

немојте никад издати нас"